Na reči “razvod braka” najčešća prva asocijacija jeste sudski postupak. Međutim, razvod braka nije samo to. Razvod je pre svega psihološki proces koji može trajati od nekoliko godina pa do nekoliko decenija. Iako ovaj podatak zvuči zatrašujuće, ne mora da bude tako, ukoliko se posvetite ovom procesu na ispravan način.
Emocionalno distanciranje u braku treba sprečiti u što ranijoj fazi. Ukoliko prepoznate na vreme da se kao partneri ili roditelji međusobno udaljavate, trebalo bi odmah reagovati. Prognoze za rešavanje ovog problema su bolje ukoliko se na vreme obratite profesionalcu.
Emocionalni/ Psihološki razvod je deo psihološkog procesa. Odvija se u nama samima (osobi), odvija se u glavi, ne na sudu. Psihološki i emocionalni proces razvoda počinje i nekoliko godina pre formalno-pravnog postupka razvoda, kada bar jedan od supružnika počne da doživljava osećanja, koja mogu uključivati razočaranje, nezadovoljstvo, anksioznost, otuđenje, odbačenost, i slično.
Emocionalno distanciranje od partnera je jasan znak da je odnos u krizi. Prate ga česte svađe i sukobi. Nestaju poverenje i sigurnost.
Postoji takozvana kritična granica, u psihološkom i emotivnom smislu, pre koje se može uticati na očuvanje braka. Međutim, ukoliko se javi ravnodušnost kod bar jednog od partnera, to je znak da nema povratka. Tokom emocionalnog razvoda, najčešće, jedan od partnera, nakon dugotrajne borbe, odustaje od pokušaja da radi na popravljanju odnosa, što znači da već neko vreme prolazi kroz psihološki razvod.
Suočavanje sa emocionalnim razvodom za neke partnere (najčešće žene) počinje pre razvoda. Za druge (najčešće muškarce) se to dešava tek tokom i nakon formalno-pravnog postupka razvoda.
Razvod može izazvati sve vrste uznemirujućih, neprijatnih i zastrašujućih misli, emocija i stanja, uključujući tugu, strah, usamljenost, depresiju, očaj, krivicu, frustraciju, smanjeno samopouzdanje, beznadežnost, bespomoćnost, anksioznost, ljutnju, bes,…
Često se javlja tuga pri pomisli na kraj značajne veze.
Možete osećati strah od mogućnosti da ponovo budete sami, na duže vreme (ili možda zauvek). Ili strah kako će vaša deca reagovati kada im sapoštite odluku o razvodu.
Briga da se morate nositi sa izmenjenim finansijskim, životnim i društvenim okolnostima. Kako ćete uzimati dete iz vrtića ako radite popodnevnu smenu, ili ko će brinuti o deci ako radite noćnu.
Uznemirenost zbog preseljenja i promene posla, ili kako će se deca prilagoditi na promenu škole.
Možete osećati ljutnju na partnerovu tvrdoglavost i sitničavost, zlostavljanje ili direktnu izdaju.
Može se javiti krivica zbog neuspeha.
Može doći do depresije pri pomisli na prividnu nemogućnost da se izborite sa svim promenama koje su potrebne.
Sve i svaka od ovih emocije su dovoljne da partneri saopštavaju da se osećaju nesrećno, da ne mogu da spavaju, da plaču do kasno u noć, a onda ujutru iscrpljeni i skrhani nastavljaju sa dnevnim aktivnostima, neretko glumeći da je sve uredu.
Emocionalni razvod traje minimalno nekoliko godina, a maksimalno tokom celog života.
Emocionalna (ne)zrelost i naša uverenja o sebi, braku i drugim ljudima su ključni faktori koji utiče na dužinu trajanja.
Proces emocionalnog izlaženja iz braka počinje distanciranjem od partnera kada odnos postane disfunkcionalan i bolan. I to je tek početak kraja emotivnog razvoda.
Ima li kraja emocionalnom razvodu? Kako da znamo da li se emotivni razvod završio?
Da. Ima. Iako nije baš na dohvat ruke.
Emocionalni razvod se završava praštanjem sebi i partneru što brak nije očuvan. I to je trenutak kada možemo reći da je emotivni razvod završen.
Kako ovaj proces nije nimalo lak, od izuzetnog je značaja da o njemu razgovarate sa profesionalcem.