Koliko puta vam je palo na pamet da odložite ili da odustanete od razvoda? I koliko puta ste to već učinili? Da li su deca zaista razlog za odustajanje od razvoda ili time maskiramo svoje strahove?
Ana, moja klijentkinja, neznog i blagog izraza lica i istih takvih pokreta. Mila je i ljupka. Podseća na kakvu graciju. Zovem je Gracija relacija. Fenomenalno uviđa relacije u porodici, analitična je, uživam da je slušam.
“Prolazimo kroz strahovit period. Suzdržavamo se da se ne svadjamo pred decom, gutamo naše emocije i sklanjamo autentične reakcije pod tepih. Hoćemo da razgovaramo, a onda shvatimo da su deca tu i ćutimo. Zaustimo nešto, pa opet zaćutimo. Sklanjamo se, jedno od drugog i od problema. Shvatam koliko sadržaja guramo u one fioke o kojima si pričala. Prepune su besa, te fioke, nedorečenih pitanja i još nedorečenijih odgovora. A mi ih ne otvaramo. Namerno i svesno ćutimo kako bi decu poštedeli stresa i patnje.
Kao da sam ušla u začarani kug. Želimo da ih zaštitimo, pa krijemo istinu. Kada krijemo istinu, oni su uplašeni i slute ko zna šta u svojim glavicama.
Poželim sve da im objasnim. Onda se uplašim ja. Nekada i ne primetim da ih tada izbegavam i da se udaljim od njih, a oni i dalje strahuju. Zašto to radimo svojoj deci?
Osetim često njihove zabrinute poglede. Shvatim da sam loša majka, grize me savest. Krivica počinje da zamenjuje strah.
I, (na licu joj se vidi zabrinutost i čuje se snažan uzdah, do izgovara) eto nove emocije, i šta sad? Šta ako počnu da plaču? A šta ako se naljute na mene i pomisle da sam loša majka? Možda će poželeti da žive sa ocem, šta onda? Šta da radim ako Miloš (Anin partner) ne želi da prisustvuje razgovoru? Koja sve pitanja može da mi postavi dete? Šta ako se ne snađem da odgovorim?
Više ništa ne znam….(sada sleže povijenim ramenima i izgovara nešto nalik pitanju i konstataciji istovremeno)…Možda je bolje da se ne razvedem.? Kako da razgovaram sa njima? Ne znam ni odakle da počnem? Zašto mi je sve ovo trebalo?”
Njeno telo potvrđuje unutrašnji osećaj zbunjenosti, nesigurnosti i anksioznosti. Potpuno zgrčenog tela, gotovo da je utonula u fotelju i stopila se sa njom, kao da želi da pobegne od sebe.
Ovo je Anin šesti dolazak na razgovor. Četiri puta je dolazila sa partnerom, a od kada je on na bolovanju zbog povrede stopala, ona dolazi sama. I već smo postavili cilj našeg današnjeg razgovora, a to je: šta i kako da kažemo deci u tom prvom razgovoru o razvodu?
Kako je Ana sada iznela nova, veoma važna, pitanja i dileme, prolazim kroz sadržaj svega što je navela, ne bi li uočila ima li prioritetnije teme za razgovor od one koju smo planirali za danas.
Zavirimo sada u moju glavu 🙂 U mojoj glavi to izgleda ovako:
- Moguća je eskalacija besa koji “stavljaju u fioke”,
- Kakva su osećanja dece ako su intuitivno osetila da se nešto dešava u porodici?
- Kako na to reaguje šestogodišnji Petar, a kako trinaestogodišnja Anja (prelistavam u glavi razvojne zadatke dece shodno njihovom uzrastu)?
- Koji su to još Anini strahovi?
- Koliko je na nju, Miloša i decu uticala Miloševa povreda i kako je to uticalo na njihov medjusobni i pojedinačni odnos i osećanja?
- Šta je zaista njihova istina koju bi trebalo da saopšte deci (iako iznose prevaru kao povod za razvod, da li baš to treba saopštiti deci?)
- Zašto Ana opet sumnja u odluku o razvodu (zbog straha da se suoči sa reakcijama dece, zbog Miloševe povrede, zbog izlaska iz zone komfora i predvidivosti, zbog njenog stava da je brak svetinja, zbog stava njenih roditelja ili okoline, zbog krivice da je deci uništila život….ispostavilo se zbog svega po malo).
- Koji je stavovi i misli dovode u sumnju da je loša majka?
- Zbog čega je sve poljuljano njeno samopouzdanju i kako vratiti veru u lične snage i sposobnosti da može istajati na ovom zahtevnom putu, punom prepreka.
- Prirodno je što se oseća dezorijentisano.
Dok ovo promatram uzimam u obzir ličnosti svih članova porodice i njihova moguća ponašanja. Kao i snažan uticaj nekih njima bliskih osoba.
A zašto sam i svoje misli podelila sa vama?
Prolazeći kroz ovaj misoni tok, iznova potvrđujem koliko je opravdano svrstavanje razvoda u sam vrh stresnih događaja u životu pojedinca. Zaista je (pre)zahtevan za par koji se razvodi i za njihovu decu, a svakako i za psihologe i terapeute koji se bave ovom oblasti. Razumem dobro i klijente, zašto im se ponekad učini da je najbolja opcija “odustajanje od svega”.
Zašto je Ani sve ovo teško?
Zato što su porodični život, brak i deca na vrhu njenog sistema vrednosti. Zato što je svesna odgovornosti prema svojoj deci. Zato što shvata koliko je teško doneti važne odluke i koliko je stresno saopštiti ih. Zato što uviđa posledice koje sa sobom nosi razvod braka. Zato što shvata da će deci, možda, naneti bol. I zna da nije ona jedina koja je u tome. Tu su i partner i deca, i to dodatno usložnjava situaciju. Jer svi članovi porodice imaju svoje misli, dileme, očekivanja i stavove koji se međusobno prepliću. To čini proces razvoda teškim za sve učesnike koji su u tom procesu.
Prirodno je da strahujemo da li će deca o nama misliti loše i da li ćemo ih povrediti postupcima i odlukama koje za njih mogu biti bolne. Ona shvata da je razvod rešenje jer su porodični odnosi već dogo trajno poremećeni, ali se plaši svega što je na tom putu čeka, a najviše kako će deca podneti razvod roditelja.
Nakon, verovatno samo jednog minuta, jer misoni tok je mnogo brži od njegovog prepričavanja, donosim odluku da predložim Ani da zamisli jednu situaciju.
Nije teško zamisliti situaciju da pedijatar prepiše injekcije ili operaciju kao terapiju za neki zdravstveni problem koji ima vaše dete, npr. upalu slepog creva. Znate tačno koliko će se dete protiviti odlasku na injekciju. Plakaće, moliće vas da ga ne vodite, tražiće da pije sirup umesto toga. Neko dete će reći da vas ne voli, jer niste dobar roditelj. Učiniće sve da izbegne bol. Oći će mu biti pune suza i straha od bola koji sa sobom nosi terapija koja vodi ka ozdravljenju.
Pitate se da li ste mogli da sprečite da dete dobije upalu slepog creva, da li ste u nečemu pogrešili? Razmišljate kako će teći postoperativni tok. Zabrinutost je sve veća. Svesti ste da ste vi osoba koja donosi odluku.
Šta ćete tada uraditi kao roditelj, koji, čini se, odvodi dete da pretrpi bol? Da li ćete odložiti injekciju/operaciju ili pak odustati od izlečenja vašeg deteta?
Nakon što je Ana sa mnom podelila uvide i dala odgovore na pitanja, ponavljam sebi a zatim saopštavam i Ani tri činjenice:
- Prirodno je što se ovako oseća tokom procesa razvoda.
- Za svega 5 dana, Ana i Miloš će početi da žive odvojeno, tako što će se Ana sa decom preseliti u novi stan, a deca o tome ništa ne znaju.
- Miloš je već mesecima odlučan u nameri da se razvede i nema mesta očuvanju njihove bračne zajednice.
- Odlučujem da uvažim sva njena osećanja i dileme i usmerim njenu pažnju na pripremu za prvi razgovor sa decom.
Ukoliko se osećate zbunjeni ili nesigurni u vezi sa važnim životnim odlukama, tu sam da vas podržim i vodim kroz svaki korak. Zajedno ćemo pronaći rešenja koja vam donose mir i sigurnost.
Kontaktirajte me i dajte sebi priliku za lični rast i emocionalnu ravnotežu.